|
Pitanje: Kakav je propis dženaze namaza mejitu koji je ukopan nekada davno
ali mu se nije klanjala dženaza. Da li je dozvoljeno sada mu klanjati
dženazu znajući da se on nalazi daleko od našeg mjesta stanovanja? Ako je
dozvoljeno klanjati mu dženazu onda nam pojasnite njenu kakvoću. I da li nam
je dozvoljeno da klanjamo ovdje gdje mi živimo jer nam je teško otići kod
njegovog kabura?
Odgovor: Kažem tražeći pomoć od Allaha subhanehu ve te'ala:
Klanjati džanazu umrlom je farzi kifaje, ako to učini jedna skupina ljudi
obaveza spada sa ostalih a ako to ne učini niko onda su svi griješni. Ovdje
postoje mnoga pitanja koja su vezana za ovu temu a ja ću sažeti govor o tome
da bi korist bila potpuna.
Prvo pitanje se tiče propisanosti dženaze u odsustvu mejita u odnosu na
mjesto gdje će se dženaza obaviti. Ovaj stav su zastupali Šafija i Ahmed u
poznatijem njegovom mišljenju kao i zahirije. Dok su se tome suprostavile
malikije i hanefije dok su drugi dali određena pojašnjenja.
Ibn Kudame El Makdisi rahimehullah kaže: Dozvoljena je dženaza u odsustvu sa
nijetom, tako da će se okrenuti prema Kibli te će mu klanjati kao da je on
tu prisutan. Ovako je rekao i Šafija. Malik i Ebu Hanife su rekli: Nije
dozvoljeno. Ibn Ebu Musa prenosi stav od Imama Ahmeda da je rekao kao i njih
dvojica. ( El Mugni, 2 / 195).
Cijelo razilaženje po ovom pitanju je na osnovu hadisa i dženaze namaza
Nedžašiju radijjallahu anhu kojeg su zabilježili autori šest hadiskih zbirki
a i drugi. Imam Ševkani rahimehullah je to lijepo pojasnio riječima: Ovu
priču su uzeli kao dokaz zastupnici dozvoljenosti dženaze u odsustvu mejita
na mjestu klanjanja. U El Fethu kaže: Ovo je zastupao Šafija, Ahmed i većina
prethodnika. Tako da je Ibn Hazm rekao: Ni od koga od ashaba nije došla
zabrana ovog postupka. Šafija kaže: Dženaza je dova za umrlog, pa kako onda
da mu se neće učiti dova makar bio odsutan ili u kaburu. Dok su hanefije i
malikije zastupale stav kao što se prenosi djelu El Bahru enil isreti da ni
u kom slučaju nije dopuštena dženaza u odsutnosti. Hafiz kaže: Od nekih se
učenjaka prenosi da su rekli kako je dopušteno klanjati dženazu u odsustvu
ako je u istom dana kada je umro ili u veoma bliskom periodu ali ne i ako je
prošao dug period nakon smrti. Ovako prenosi Ibn Abdul Berr. Ibn Hibban
kaže: To je dopušteno onome ko bude smješten u prostoru prema Kibli. Muhibu
Taberi kaže: Ovo nisam ni od koga više čuo. Zatim je opravdao one koji su
zastupali ovaj stav dženaze u odsustvu ovom pričom tako što je između
ostalih obrazloženja naveo kako u ovoj zemlji, gdje Nedžaši umro, nije bilo
nikoga ko bi mu klanjao. Tako da je Hatabi rekao: Neće se klanjati dženaza u
odsustvu osim onome ko umre u zemlji gdje mu nema ko klanjati dženazu. Ovo
je Rujjani smatrao lijepim a Ebu Davud je u svom Sunnenu naveo poglavlje o
dženazi u odsustvu muslimanu koji živi među mušricima. Hafiz kaže: Ovo je
moguće osim što ja nisam dospio do vijesti da mu nije niko klanjao u toj
zemlji. Među onima koji su odabrali ovo pojašnjenje je bio Šejhul Islam Ibn
Tejmijje kao i Muhakik El Mukbili. Za dokaz je uzeo predaju koju bilježi
Tajalidi, Ahmed, Ibn Madže, Ibn Kania, Taberani i Dijaul Makdisi od Ebu
Tufejla a on od Huzejfe b. Usejda da je Allahov Poslanik salallahu te'ala
alejhi ve selem rekao: Ako vam brat umre u nekoj drugoj zemlji a ne u vašoj
onda ustanite i klanjajte mu dženazu. ( Nejlul Evtar 4 / 87).
Stav većine je preči da bude slijeđen, radi jačih dokaza i to je ono što ja
smatram ispravnijim. Iako sam prije zastupao stav Šejhul Islama Ibn Tejmijje
rahimehullah po tom pitanju ali sam poslije uvidio sasvim nešto drugo
suprotno. Zato što u dokazu stoji dio u nekoj drugoj zemlji a ne u vašoj što
znači da se namaz u odsustvu nije dozvoljen osim ako se ne nalazi u zemlji u
kojoj mu se nije klanjala dženaza ali što se mora sagledati jer ne postoji
direktan pokazatelj obrazloženja sa jedne strane i zato što je moguće da su
ove njegove riječi pojašnjenje stanja a ne ograničenja. Jer da Nedžaši nije
umro u nekoj državi koja nije njihova onda u opće ne bi postojalo džanaza
namaz u odsustvu.
Drugo pitanje se odnosi na propisanost dženaze onome ko je ukopan i kome se
nije klanjala dženaza makar i ne bio odsutan iz te zemlje. Ovo je potvrđeno
sa dvije strane. Jedna je ta što je dženaza obavezna kao farzi kifaje i ako
ga niko ne obavi onda su svi griješni. Dok se sa obavljanjem grijeh
otklanja. Makar i poslije ukopavanja.
Druga je ta stvar što se analogno veže za dženazu u odsustvu onome ko je
umro i ukopan je u dalekoj zemlji i kojem nije klanjana dženaza. Njih
obadvojica su jednaki po pitanju ukopavanja i jednog i drugog bez dženaze.
Imam Ibn Hazm rahimehullah kaže: Što se tiče dženaze u odsustvu o tome je
došao jasan dokaz pored kojeg ne treba nauka. Iako je znanjem dokazano da je
dženaza ovakvom obavezna jer je Allahov Poslanik salallahu te'ala alejhi ve
selem rekao: Klanjajte svom prijatelju. Što predstavlja opći dokaz za
prisutnog i odsutnog. I nije dopušteno da se specifično odredi jedan mimo
onog drugoga. Nego je farz da se svakom muslimanu koji je ukopan bez dženaze
klanja dženaza od strane onih do kojih je doprla vijest od muslimana da je
umro. Ovaj farz je farzi kifaje a onaj ko klanja njemu je poželjno. ( El
Muhala, 5 / 139)
Drugo pitanje se odnosi na određivanje perioda u kojem je dopušteno da se
klanja dženaza u odsustvu nakon što je ukopan bez obzira da li mu se
klanjalo poslije ili prije ukopavanja. Oko ovog pitanja postoji nekoliko
mišljenja od kojih su jaka mišljenja slaba. Osim onog mišljenja koje nije
ograničilo period nego ga smatra općenitim.
Imam Šerbini rahimehullah kaže: Obaveza je da se klanja dženaza prije
ukopavanja a poslije gasuljenja i umotavanja u ćefine... ali će mu se
klanjati iako bude u kaburu i neće se otkopati radi toga... a do kada će mu
se klanjati postoji više mišljenja od kojih su:
Jedno: Zauvijek što znači da je dopušteno klanjati dženazu ashabima i onima
koji su bili iza njih pa sve do dana današnjeg. U El Medžmua kaže: Hanbelije
su se složile da je ovaj stav slab.
Drugo: U roku od tri dana ali poslije ne. Ovaj stav je zastupao Ebu Hanife.
Treće: U roku od mjesec dana. Ovaj stav je zastupao Ahmed.
Četvrto: Sve dok u kaburu ima od njegovog tijela nešto, ali ako se raspadne
onda mu se neće klanjati. A ako postoji sumnja o raspadanju onda je osnova
da tijelo postoji.
Peto: Odnosi se posebno na one koji su bili od klanjača, a to je musliman,
punoljetan, razuman i čist, i to na dan kada je umro. ( Mugnil Muhtadž, 1 /
346) ove stavove je spomenuo, osim prvoga, Ebu Ishak Eš Širazi rahimehullah
u Muhezebu ( 1 / 134).
Ja kažem da svi ovi stavovi obaraju jedan drugoga jer ni jedan nisu dokaz
nad drugim. Niti se iko koristio validnim i jakim dokazom kako bi se
odredilo vrijeme ili da se jedno vrijeme smatra ispravnijim od onoga
drugoga. Nego najviše što se moglo postići po ovom pitanju jeste to da su se
sakupla slična mišljenja i stavovi a ne nešto određeno. Isto kao što je
stanje u uslovljavanju za broj džuma.
Nego se stvar ostavlja neograničenosti. Jer ako je namaz naređen onome ko je
ukopan a nije mu se klanjalo onda je naređeno da mu se klanja čim prije se
sazna shodno mogućnosti a Allah najbolje zna.
Četvrto pitanje: Ako je mejit ukopan u zemlju u kojoj žive oni koji će mu
klanjati, onda oni nemaju pravo da mu klanjaju dženazu u odsutnosti iz
svojih kuća, nego njihova obaveza je da odu kod njegovog kabura i da mu
klanjaju.
Ebu Ishak Eš Širazi Eš Šafi'i kaže: Ako se mejit nađe sa njim u istoj zemlji
onda mu nije dopušteno klanjati sve dok ne dođe kod njegovog kabura i tamo
mu ne klanja dženazu. El Muhezeb ( 1 / 134).
Ibn Kudame El Makdisi kaže: Ako se nađi sa njim u istoj državi onda mu nije
dopušteno da mu klanja u odsustvu. El Mugni ( 2 / 195).
Imam En Nevevi rahimehullah u komentaru na Eš Širazijeve prethodne riječi
kaže: Autor i većina učenjaka smatraju da nije dopušteno klanjati nad njim
sve dok ne dođe do mjesta gdje ukopan jer Allahov Poslanik salallahu te'ala
alejhi ve selem nije klanjao nikome u mjestu gdje se nalazio osim ako ne bi
došao kod njega. I zato što u tome nema poteškoće za razliku od onoga nije
prisutan u toj zemlji. El Medžmua ( 5 / 206).
Ovo je stav većine islamskih učenjaka i nema ispravnijeg dokaza na kojeg bi
se oslonuli oni koji se suprostavljaju ovom mišljenju. Tako da se nemože
neugodnost ili tegoba puta koristiti kao obrazloženje neodlaska na kabur
radi dženaze onih koji je trebaju klanjati i to žele iz svojih kuća. Jer
isto kao što nije bilo teško ukopati isto tako neće biti teško prisustvovati
dženazi mu ili klanjati kod njegovog kabura.
Imam Šemsuddin Ibnul Kajjim rahimehullah kaže: Kada bi bilo dopušteno
svakome onome ko je zauzet ili onome kome je teško da koristi olakšice onda
bi se izgubili vadžibi ili bi potpuno iščezli. Ialamul Muvekiin ( 2 / 130).
Također kada je govorio o olakšicama putovanja, kaže: Koristi ovog i onog
svijeta su vezane za umor i trud. Neće se odmoriti onaj ko se neumara. Nego
će se shodno umoru odmoriti. Tako da šerijat u svojim propisima i koristima
ima svrsishodnost i međusobnu harmoniju, Allahu hvala i zahvala. Ialamul
Muvekiin ( 2 / 131).
To je ono što je bilo moguće reći o ovom pitanju a uspjeh je kod Allaha.
د . أحمد بن عبد الكريم نجيب
Dr. Ahmad Nedžib
alhaisam@gmail.com
|
