Namaz u odsustvu mejita koji je ukopan i nije mu se klanjala dženaza
الصلاة على الغائب و من دُفِنَ و لم يُصلَّ عليه

د . أحمد بن عبد الكريم نجيب
Dr. Ahmad Nedžib

Pitanje: Kakav je propis dženaze namaza mejitu koji je ukopan nekada davno ali mu se nije klanjala dženaza. Da li je dozvoljeno sada mu klanjati dženazu znajući da se on nalazi daleko od našeg mjesta stanovanja? Ako je dozvoljeno klanjati mu dženazu onda nam pojasnite njenu kakvoću. I da li nam je dozvoljeno da klanjamo ovdje gdje mi živimo jer nam je teško otići kod njegovog kabura?

Odgovor: Kažem tražeći pomoć od Allaha subhanehu ve te'ala:
Klanjati džanazu umrlom je farzi kifaje, ako to učini jedna skupina ljudi obaveza spada sa ostalih a ako to ne učini niko onda su svi griješni. Ovdje postoje mnoga pitanja koja su vezana za ovu temu a ja ću sažeti govor o tome da bi korist bila potpuna.
Prvo pitanje se tiče propisanosti dženaze u odsustvu mejita u odnosu na mjesto gdje će se dženaza obaviti. Ovaj stav su zastupali Šafija i Ahmed u poznatijem njegovom mišljenju kao i zahirije. Dok su se tome suprostavile malikije i hanefije dok su drugi dali određena pojašnjenja.
Ibn Kudame El Makdisi rahimehullah kaže: Dozvoljena je dženaza u odsustvu sa nijetom, tako da će se okrenuti prema Kibli te će mu klanjati kao da je on tu prisutan. Ovako je rekao i Šafija. Malik i Ebu Hanife su rekli: Nije dozvoljeno. Ibn Ebu Musa prenosi stav od Imama Ahmeda da je rekao kao i njih dvojica. ( El Mugni, 2 / 195).
Cijelo razilaženje po ovom pitanju je na osnovu hadisa i dženaze namaza Nedžašiju radijjallahu anhu kojeg su zabilježili autori šest hadiskih zbirki a i drugi. Imam Ševkani rahimehullah je to lijepo pojasnio riječima: Ovu priču su uzeli kao dokaz zastupnici dozvoljenosti dženaze u odsustvu mejita na mjestu klanjanja. U El Fethu kaže: Ovo je zastupao Šafija, Ahmed i većina prethodnika. Tako da je Ibn Hazm rekao: Ni od koga od ashaba nije došla zabrana ovog postupka. Šafija kaže: Dženaza je dova za umrlog, pa kako onda da mu se neće učiti dova makar bio odsutan ili u kaburu. Dok su hanefije i malikije zastupale stav kao što se prenosi djelu El Bahru enil isreti da ni u kom slučaju nije dopuštena dženaza u odsutnosti. Hafiz kaže: Od nekih se učenjaka prenosi da su rekli kako je dopušteno klanjati dženazu u odsustvu ako je u istom dana kada je umro ili u veoma bliskom periodu ali ne i ako je prošao dug period nakon smrti. Ovako prenosi Ibn Abdul Berr. Ibn Hibban kaže: To je dopušteno onome ko bude smješten u prostoru prema Kibli. Muhibu Taberi kaže: Ovo nisam ni od koga više čuo. Zatim je opravdao one koji su zastupali ovaj stav dženaze u odsustvu ovom pričom tako što je između ostalih obrazloženja naveo kako u ovoj zemlji, gdje Nedžaši umro, nije bilo nikoga ko bi mu klanjao. Tako da je Hatabi rekao: Neće se klanjati dženaza u odsustvu osim onome ko umre u zemlji gdje mu nema ko klanjati dženazu. Ovo je Rujjani smatrao lijepim a Ebu Davud je u svom Sunnenu naveo poglavlje o dženazi u odsustvu muslimanu koji živi među mušricima. Hafiz kaže: Ovo je moguće osim što ja nisam dospio do vijesti da mu nije niko klanjao u toj zemlji. Među onima koji su odabrali ovo pojašnjenje je bio Šejhul Islam Ibn Tejmijje kao i Muhakik El Mukbili. Za dokaz je uzeo predaju koju bilježi Tajalidi, Ahmed, Ibn Madže, Ibn Kania, Taberani i Dijaul Makdisi od Ebu Tufejla a on od Huzejfe b. Usejda da je Allahov Poslanik salallahu te'ala alejhi ve selem rekao: Ako vam brat umre u nekoj drugoj zemlji a ne u vašoj onda ustanite i klanjajte mu dženazu. ( Nejlul Evtar 4 / 87).
Stav većine je preči da bude slijeđen, radi jačih dokaza i to je ono što ja smatram ispravnijim. Iako sam prije zastupao stav Šejhul Islama Ibn Tejmijje rahimehullah po tom pitanju ali sam poslije uvidio sasvim nešto drugo suprotno. Zato što u dokazu stoji dio u nekoj drugoj zemlji a ne u vašoj što znači da se namaz u odsustvu nije dozvoljen osim ako se ne nalazi u zemlji u kojoj mu se nije klanjala dženaza ali što se mora sagledati jer ne postoji direktan pokazatelj obrazloženja sa jedne strane i zato što je moguće da su ove njegove riječi pojašnjenje stanja a ne ograničenja. Jer da Nedžaši nije umro u nekoj državi koja nije njihova onda u opće ne bi postojalo džanaza namaz u odsustvu.
Drugo pitanje se odnosi na propisanost dženaze onome ko je ukopan i kome se nije klanjala dženaza makar i ne bio odsutan iz te zemlje. Ovo je potvrđeno sa dvije strane. Jedna je ta što je dženaza obavezna kao farzi kifaje i ako ga niko ne obavi onda su svi griješni. Dok se sa obavljanjem grijeh otklanja. Makar i poslije ukopavanja.
Druga je ta stvar što se analogno veže za dženazu u odsustvu onome ko je umro i ukopan je u dalekoj zemlji i kojem nije klanjana dženaza. Njih obadvojica su jednaki po pitanju ukopavanja i jednog i drugog bez dženaze.
Imam Ibn Hazm rahimehullah kaže: Što se tiče dženaze u odsustvu o tome je došao jasan dokaz pored kojeg ne treba nauka. Iako je znanjem dokazano da je dženaza ovakvom obavezna jer je Allahov Poslanik salallahu te'ala alejhi ve selem rekao: Klanjajte svom prijatelju. Što predstavlja opći dokaz za prisutnog i odsutnog. I nije dopušteno da se specifično odredi jedan mimo onog drugoga. Nego je farz da se svakom muslimanu koji je ukopan bez dženaze klanja dženaza od strane onih do kojih je doprla vijest od muslimana da je umro. Ovaj farz je farzi kifaje a onaj ko klanja njemu je poželjno. ( El Muhala, 5 / 139)
Drugo pitanje se odnosi na određivanje perioda u kojem je dopušteno da se klanja dženaza u odsustvu nakon što je ukopan bez obzira da li mu se klanjalo poslije ili prije ukopavanja. Oko ovog pitanja postoji nekoliko mišljenja od kojih su jaka mišljenja slaba. Osim onog mišljenja koje nije ograničilo period nego ga smatra općenitim.
Imam Šerbini rahimehullah kaže: Obaveza je da se klanja dženaza prije ukopavanja a poslije gasuljenja i umotavanja u ćefine... ali će mu se klanjati iako bude u kaburu i neće se otkopati radi toga... a do kada će mu se klanjati postoji više mišljenja od kojih su:
Jedno: Zauvijek što znači da je dopušteno klanjati dženazu ashabima i onima koji su bili iza njih pa sve do dana današnjeg. U El Medžmua kaže: Hanbelije su se složile da je ovaj stav slab.
Drugo: U roku od tri dana ali poslije ne. Ovaj stav je zastupao Ebu Hanife.
Treće: U roku od mjesec dana. Ovaj stav je zastupao Ahmed.
Četvrto: Sve dok u kaburu ima od njegovog tijela nešto, ali ako se raspadne onda mu se neće klanjati. A ako postoji sumnja o raspadanju onda je osnova da tijelo postoji.
Peto: Odnosi se posebno na one koji su bili od klanjača, a to je musliman, punoljetan, razuman i čist, i to na dan kada je umro. ( Mugnil Muhtadž, 1 / 346) ove stavove je spomenuo, osim prvoga, Ebu Ishak Eš Širazi rahimehullah u Muhezebu ( 1 / 134).
Ja kažem da svi ovi stavovi obaraju jedan drugoga jer ni jedan nisu dokaz nad drugim. Niti se iko koristio validnim i jakim dokazom kako bi se odredilo vrijeme ili da se jedno vrijeme smatra ispravnijim od onoga drugoga. Nego najviše što se moglo postići po ovom pitanju jeste to da su se sakupla slična mišljenja i stavovi a ne nešto određeno. Isto kao što je stanje u uslovljavanju za broj džuma.
Nego se stvar ostavlja neograničenosti. Jer ako je namaz naređen onome ko je ukopan a nije mu se klanjalo onda je naređeno da mu se klanja čim prije se sazna shodno mogućnosti a Allah najbolje zna.
Četvrto pitanje: Ako je mejit ukopan u zemlju u kojoj žive oni koji će mu klanjati, onda oni nemaju pravo da mu klanjaju dženazu u odsutnosti iz svojih kuća, nego njihova obaveza je da odu kod njegovog kabura i da mu klanjaju.

Ebu Ishak Eš Širazi Eš Šafi'i kaže: Ako se mejit nađe sa njim u istoj zemlji onda mu nije dopušteno klanjati sve dok ne dođe kod njegovog kabura i tamo mu ne klanja dženazu. El Muhezeb ( 1 / 134).
Ibn Kudame El Makdisi kaže: Ako se nađi sa njim u istoj državi onda mu nije dopušteno da mu klanja u odsustvu. El Mugni ( 2 / 195).
Imam En Nevevi rahimehullah u komentaru na Eš Širazijeve prethodne riječi kaže: Autor i većina učenjaka smatraju da nije dopušteno klanjati nad njim sve dok ne dođe do mjesta gdje ukopan jer Allahov Poslanik salallahu te'ala alejhi ve selem nije klanjao nikome u mjestu gdje se nalazio osim ako ne bi došao kod njega. I zato što u tome nema poteškoće za razliku od onoga nije prisutan u toj zemlji. El Medžmua ( 5 / 206).
Ovo je stav većine islamskih učenjaka i nema ispravnijeg dokaza na kojeg bi se oslonuli oni koji se suprostavljaju ovom mišljenju. Tako da se nemože neugodnost ili tegoba puta koristiti kao obrazloženje neodlaska na kabur radi dženaze onih koji je trebaju klanjati i to žele iz svojih kuća. Jer isto kao što nije bilo teško ukopati isto tako neće biti teško prisustvovati dženazi mu ili klanjati kod njegovog kabura.
Imam Šemsuddin Ibnul Kajjim rahimehullah kaže: Kada bi bilo dopušteno svakome onome ko je zauzet ili onome kome je teško da koristi olakšice onda bi se izgubili vadžibi ili bi potpuno iščezli. Ialamul Muvekiin ( 2 / 130).
Također kada je govorio o olakšicama putovanja, kaže: Koristi ovog i onog svijeta su vezane za umor i trud. Neće se odmoriti onaj ko se neumara. Nego će se shodno umoru odmoriti. Tako da šerijat u svojim propisima i koristima ima svrsishodnost i međusobnu harmoniju, Allahu hvala i zahvala. Ialamul Muvekiin ( 2 / 131).
To je ono što je bilo moguće reći o ovom pitanju a uspjeh je kod Allaha.
 

د . أحمد بن عبد الكريم نجيب
Dr. Ahmad Nedžib
alhaisam@gmail.com